Drukcije navike, drukciju ljudi,
daleka tutnjava voza.
Ponekad
sudbina surovo sudi,
konobar, jos jedna loza.
Jednim pogledom
dodirujem tugu,
secanja opet se bude.
Ja vise ne smem da gledam niz
prugu,
vozovi razdvajaju ljude.
Provodim prilicno sive dane
nigde beline ni sjaja,
fale mi kelneri iz moje kafane,
fale mi
dripci iz kraja.
Nazad u veliki, prljavi, grad.
Gomila, buka, smog
i dim,
cesto ko stene cvilim za tim
u dusi samo pustos i jad
nazad u veliki prljavi grad.
