(Tekst: Momcilo Bajagic)
Vece ne mirise na rakove i skoljke,
mesec
je bleda fleka boje cimeta.
Uzimas cipele za setanje kroz snove,
ulica voli ritam tvojih koraka.
Vetar se provlaci kroz nepoznate
reci,
asfalt se miluje sa tvojim stiklama,
suvise mekan da bi mogao
da spreci,
ovo je vece puno tvojih tragova.
Kad hodas,
ne
zastajkujes,
i zemlju
ne dodirujes,
a mene
ne
primecujes,
i uporno se trudis
da me prodje pozuda.
Jos
drhtim
od tvog pogleda,
iz nekih
starih razloga,
ne
mogu da se sredim.
